FANTAZAM REALNOG
| 06 February 2009
Pleonazam (od grčkog, suvišak, pretek) stilsko je ogrešenje koje se očituje u korišćenju suvišnih reči na takav način da jedan pojam već sadrži u sebi pojam koji mu se pridodaje. Naslov upravo prevedene knjige Slavoja Žižeka Ispitivanje realnog (Interrogating the Real) ima u sebi nečeg pleonazmičnog i mogao bi, s nešto spekulativnog napora, da napravi zabavan, po nešto zbunjujući zaplet: a šta bismo drugo, pak, mogli da ispitujemo, istražujemo, tumačimo, osim realnog?
Čime bismo to mogli da se bavimo osim onim što je stvarno? Ozbiljni ljudi ne gledaju u pasulj ili staklenu kuglu, ne izvode vudu rituale i ne čitaju «Kurir», nego čvrsto, s obe noge, kako bi se reklo, prijanjaju uz stvarnost. Ispitivanje se, dakle, ne može odnositi ni na šta drugo do na ono stvarno, pa je utoliko nešto od toga dvoga, jal’ ispitivanje, jal’ stvarno, višak.
No, već u tom zapletu, u tom čuđenju nad konstrukcijom koja ima strukturu pleonazma, otkriva se izvesna zabrinutost za ono stvarno, pa se pleonazam, nečujno, preobražava u oksimoron. Oksimoron (od grčkog, oštrouman i tupav, glup), pak, označava pojam koji sadrži protivrečnost u sebi samom, nemoguć spoj reči poput oštrouman glupak, drveno gvožđe, okrugli kvadrat. U izrazu ispitivanje realnog, dakle, nelagodu stvara apstraktnost tvrdnje, to što se nekava celina (konkretno), dakle ono stvarno, hoće izdvojiti (apstrahovati) i tako načiniti nestabilnim, kao kada bismo planirali, zarad naučne radoznalosti, da iščupamo sopstvenu utrobu zanemarujući činjenicu da bismo, u međuvremenu, preminuli, ili kao kada bismo hteli da izmaknemo samima sebi tlo ispod nogu tvrdeći, u međuvremenu, da ćemo tako biti stabilniji. Utoliko se u samom gestu čuđenja nad tim što se ispituje ono stvarno (a šta drugo?), kao nekakav odjek vraća i pozi v da se ono stvarno ne ispituje, jer stvarno ne podleže ispitivanju, ono se ne sme ispitivati, barem ne kao stvarno, kao celina, u onoj dimenziji ispitivanja koje bi stvarno dovelo u pitanje na takav način da se poljulja njegov ontološki status, da se uzdrma njegova nepomeriva datost. Dakle, dozvoljeno je i moguće ispitivati nešto stvarno u stvarnosti (koja bi podela odgovarala Hajdegerovoj ontološkoj razlici), pošto je u stvarnosti sve ionako stvarno, ali nije ispitivanje onog stvarnog same stvarnosti, onoga što stvarnost čini stvarnošću. Ako bismo, dovodeći u pitanje stvarnost same stvarnosti, izgubili koordinate stvarnosti, otvorili bismo vrata fantazmu, a ontološki status stvarnosti sada ne bi bio tako samorazumljiv, ne bismo više neupitno mogli da tvrdimo kako stvarnost, naprosto, jeste. Stvarnost bi, najednom, postala sablasna.
Tako, otprilike, rezonuje predfilozofska (nekritička) svest.
U svojim lakanovskom istraživanjima realnog Žižek će fantazam otkriti kao deo realnog, kao učinak ideoloških funkcija koje konstituišu realno. "Lakanovsko Realno", piše Žižek, "nije pozitivno supstancijalno konzistentno, ono je samo jaz između mnoštva perspektiva o njemu". Fantazam se, utoliko, smešta u pukotine realnog, u šizofrenu razmaknutost između pleonazma i oksimorona, pa utoliko fantazam nije, naprosto, nadomestak neispunjene želje (dete koje želi a ne dobija čokoladu fantazira da je ima; žuđenu osobu, do koje ne možemo doći, zamišljamo kao da je imamo), već proizvodi učinke kao ono što konstituiše samu želju. Fantazam je, dakle, odnos prema objektu čiji gubitak konstituiše subjekt, on, to jest fantazam, jeste imaginarni scenario čija je uloga da obezbedi pozitivnu podršku ispunjavanju konstituivne praznine subjekta.
Gotovo pa akademska rasprava/borba koja se razvija oko poseda na pojam stvarnosti, odnosno pretenzija na zaposedanje onoga stvarnog same stvarnosti, a u vezi sa Kosovom, naprosto previđa fantazmatske učinke diskursa o stvarnom, bilo da je reč o patriotsko-patrijarhalnom bloku, bilo da je reč o "izdajnicima" (kod ovih poslednjih znantno manje). Jedni, naime, tvrde da samoproglašenje kosovske nezavisnosti nije proizvelo nikakve učinke u stvarnosti, a i ako jeste moguće je te učinke poništiti, dok pozivanje na realnost druge perspektive insistira na fantazmagoričnom karakteru istrajavanja u tome da se zadrži ono čega nema. Patriotsko-patrijarhalni blok, međutim, čak i ako nije u stanju da reflektuje sopstvenu poziciju (a nije), upravo računa na fantazam realnog, na učinke tog fantazma, na to da fantazam konstituše samu realnost, pa nema nikakve veze šta se događa na predfantazmatskoj ravni realnosti - Kosovo faktički nije deo Srbije, a i formalno je to sve manje - važno je da fantazam celovitosti Srbije, fantazam realnog, histerizuje javni prostor, sabija redove i potiskuje zdrav razum (sindrom fantomskog uda). Reakcija na tu vrstu instrumentalizacije fantazma, međutim, potpuno promašuje ako insistira na afirmaciji "čiste" realnosti, ako naprosto ponavlja da nije realno ono što tvrdi konzervativni blok, već je realno ono što tvrde oni, naime da je Kosovo nepovratno izgubljeno. U ovom slučaju, međutim, ponavljanje ne proizvodi razliku, nego utvrđuje identitet koji smera da razgradi. Jedina delotvorna reakcija na opasni patriotski fantazam realnog, zato, može biti samo dekonstrukcija fantazmatske strukture ideološkog diskursa. Ne, dakle, razgradnja ideoloških pretpostavki onog stvarnog - već je Marks pokazao da je to nemoguće, stvarnost je ideologem - već sablasnih učinaka realnog.
